фотографија: Александар Марковић

У свести народа се Шарени извор стално везивао за Сулејман-пашу и његову смрт, па је тако почео да се назива и Пашин извор, а касније и Пашина чесма. Име се пренело на цело брдо, па је и оно прозвано Пашино брдо. Насеље Пашино брдо настало је на сасвим другом крају брда од оног где је Пашина чесма и где се одиграо поменути догађај. Пашина чесма постоји и данас, у Улици Живка Давидовића, али је запуштена.

Пашино брдо је све до 1921. године било ненасељено подручје прекривено пољопривредним имањима. Те године су ова имања откупили Заложна, Грађевинска и Прашка банка. Оне су финансирале парцелисање и уређивање земљишта и просецање улица. Плацеве су продавали на трогодишњу отплату по повољним ценама.

То је и привукло сиромашније и средње имућне грађане да се настане на овом подручју, а то су били чиновници, трговци, занатлије и радници. Ово насеље стварано је са више плана, па су улице правилније просецане и куће зидане на плански издељеним парцелама што је учинило да никне скромно и лепо предграђе.

Пашино брдо се својом западном страном спуштало на Душановац и Устаничку, а источном падином на долину Чубурског потока изнад кога се уздизало брдо Врачар.

На захтев Друштва за унапређивање и улепшавање, Пашино брдо је добило и званични статус предграђа под називом Предграђе војводе Степе. Радови на комуналном уређивању насеља трајали су током целог међуратног периода. Регулисане су и калдрмисане улице и уводила се канализација. За најмлађе је отворено обданиште, али није било основне школе.

Овај крај је, иначе, познат и као Лекино брдо; кажу да је име добио по Александру Леки Ранковићу, али је међу старим Београђанима ипак остало оно прво, право – Пашино.

Извор: Глас Јавности.