Улична галерија на Лекином брду

grafiti _1На месту где тролејбус број 22 „савија” на Лекином брду, тачно преко пута почетне станице, поглед вам се може случајно срести са дрским очима Роберта де Нира.

Перфектан портрет великог глумца из млађих дана урађен је као графит и потписан именом Дерокс. Сличних ауторских дела пун је овај београдски кварт. На истрошеним тарабама и похабаним фасадама нижу се Мики Рурки, Боб Марли, Џим Морисон, Марадона, Дража (…) и многа друга, већини непозната, али изражајна лица.

Многи од њих испод површине крију и по неколико префарбаних претходника. Уличној поставци се диве комшије, случајни пролазници, а понекад је посећују и екскурзије ђака који се уче уметничком занату. Ова галерија је, наиме, јединствена у свету.

Једно тело

Иза овог необичног подухвата стоји један апсолвент Факултета примењених уметности са одсека зидно сликарство, његов најближи друг из детињства, такорећи алтер его, један задужен да „чува леђа“, један инспиратор и наручилац ликова, гомила искрених подржавалаца и сви становници Пашиног и Лекиног брда, некадашњи и садашњи. Сви они су “једно тело”, и свако на свој начин доприноси креацији.

За настанак овог обимног графити опуса првенствено је заслужан дух краја, објашњава директни “извршитељ”, двадесетчетворогодишњи Дерокс, који баш из разлога колективности инсистира на псеудониму.

“Овде су некада биле Пашића парцеле и насељавали су их ’опасни’ ликови. Они су део куће рентирали студентима из унутрашњости и по цео дан “блејали” на улици. Правили су једни другима зврчке, никако злобне, већ добронамерне”, прича Дерокс. Обичај уличног дружења се гаји од тих дана с почетка XX века и преноси се на млађе генерације.

Continue reading

Са комшијом на кафи: Дејан Синадиновић

sinadin350

Имамо част да Вам представимо једну интересантну рубрику „Упознајте комшију“. Циљ нам је да приближимо комшијама људе вредне пажње који живе или су живели на Лекином брду. Не верујем да смо могли боље да почнемо, него што то чинимо, представљањем једног од наших најпознатијих пијаниста, професора, господина Дејана Синадиновића.

Дејан Синадиновић спада у групу најзначајнијих српских пијаниста. Студирао је на Факултету музичке уметности у Београду и Конзерваторијуму “П. И. Чајковски” у Москви. Добитник је неколико важних признања у земљи и иностранству. Наступао је у познатим дворанама као што су Велика сала конзерваторијума “П. И. Чајковски” у Москви, “Сезар Франк” у Паризу, “Глазунов” у Ст. Петерсбургу, “Дворжак” у прашком “Рудолфинуму”, као и у студију “Ернест-Ансермет” Швајцарског радија у Женеви. На Факултету музичке уметности ради као редовни професор. Председник је Европске асоцијације клавирских педагога и члан “Савета за ново мишљење” које је у Србији 2005 године основао Едвард де Боно. Одржао је низ запажених предавања и мајсторских радионица на конзерваторијуму “Римски Корсаков” у Петрограду, у Хеиделбергу и многим другим градовима у Европи и Србији.

Лекино брдо: Како бисте објаснили петогодишнајку чиме се бавите?

У нашој земљи би петогодишњак би сасвим извесно, лакше разумео професију концертног пијанисте него већина просечних Срба који уметничку музику нужно слуша искључиво о данима жалости. Једном је поштар, вероватно понукан оном “ко пева, зло не мисли”, закључио да сам сигурно изванредно срећан човек, чим свирам клавир по цео дан! Да бих спречио неспоразуме (нисам пијаница већ пијаниста), пре извесног времена сам одлучио да се искључиво представљам као професор Универзитета. Тако су неки, док сам радио као продекан Факултета музичке уметности, веровали да сам некакав лекар па су ме са додатним уважавањем поздрављали (ко зна, можда ће им баш тај продекан некада, злу не требало, затребати!)

Continue reading