ИМПЕРИЈА Жељка Ражнатовића Аркана се за десет година распала. Пословно царство се урушило. Гарда одавно не маршира. Само ретки пријатељи су остали. Заштитници из Државне безбедности и врха државе су нестали. Цеца је затварана и још под истрагом због неких послова које је наследила. Деца пливају у пословним водама широм света, а ФК Обилић је са шампионских стаза склизнуо у четврту лигу.
Нико није веровао да ће богатство Жељка Ражнатовића нестати и пре него што су утихнули смртоносни хици, које је у њега, у 17.05, 15. јануара 2000. године у хотелу “Интерконтинентал”, испалио Добросав Гаврић. Још чврсто стоји само “командант Аркан”, надимак иза којег се крио буран живот београдског жестоког момка, кога се данас, десет година после убиства, са сетом само малобројни сећају.
Почетак деведесетих година значио је и почетак стицања великог богатства. Кандидатуром за посланика у Скупштини почела је да се шири фама о његовом богатству које је процењивано на више десетина милиона марака. Никада није желео да каже колико новца има, већ је стално говорио да пословним партнерима дугује стотине хиљада марака.

Заборављен

У почетку је био власник мењачнице, посластичарнице и пекаре, а касније су основана и предузећа “Ари компани”, “Византин компани”, “Гранд казино” у хотелу Југославија, задруга “Дедиње”… Кућу у Улици Љутице Богдана два пута је проширивао.
Не зна се тачно каква је и колика његова улога била у увозу цигарета, кафе, нафте и других дефицитарних производа у Југославију. Велики пословни потез начинио је куповином ФК Обилић, а овакав вид бизниса постао је један од најуноснијих послова. Трансфери играча доносе много новца, а због сумњи да су рађене малверзације, против Арканове удовице водио се судски поступак. Сада се чека потез тужилаштва: има ли доказа да јој се суди због незаконито стечене вишемилионске суме приликом продаје играча Обилића.
Херој или ратни злочинац, пљачкаш и кријумчар, први прави мафијашки бос Балкана, идол младих током бурних деведесетих, успешан у спорту, београдски шмекер који је освојио Цецу… Све, и ништа.
А према речима кума Борислава Пелевића, једног од малобројних који га нису заборавили, био је велики, племенит човек.
- Кад год се помене Жељково име, тешко ми је – каже Пелевић. – Мало људи зна да је за 33 борца Српске добровољачке гарде, од 51 који су погинули на ратиштима, изградио надгробне споменике. Преко својих пријатеља обезбедио је 35 станова за породице палих бораца и рањене. Нажалост, Фонд који је основао за помоћ борцима, угашен је две године после његовог убиства. Све то много кошта и нема ко да финансира. Једно време сам држао пумпу која је радила за рањене и породице погинулих, али сам морао да је затворим.

Држава

Арканов живот био је мистерија за многе. Сигурно је да је радио за државу, али је и даље непознаница чиме је то задужио многе у самом врху власти, који су му омогућили да његова криминална делатност остане – некажњена. Од некога ко је био познат само по пљачкама, ушао је у приче о успешном пословном човеку, касније и политичару, који је као председник Странке српског јединства седео у посланичкој клупи Народне скупштине.
Многи су мишљења да је био похлепан и бахат, да је почео да верује да је толико изнад свих, да му нико ништа не може. Био је неприкосновен у подземљу, а његови поступци почели су многима да сметају. То га је, по свој прилици, и коштало живота.
Мотив његовог убиства ни до данас није утврђен. Истина, током вишегодишњег суђења, на које је тачка стављена тек средином 2009. године, судска власт се тиме није претерано ни бавила. Могла су да се чују само нагађања. Конкретни докази и даље не постоје.
Арканова породица тврдила је да је Андрија Драшковић организовао убиство, а по налогу тадашњег шефа ДБ Радомира Марковића. Поједини пријатељи убијеног команданта СДГ уверени су да иза ликвидације стоји Марко Милошевић, због нерашчишћених послова, али и због неколико
шамара, које је наводно Аркан лупио сину Слободана Милошевића. Тврдило се и да неки од шефова појединих криминалних група више нису могли да плаћају рекет Аркану, да им је сметао за обављање многих послова.
Као непосредни извршилац ликвидације означен је Гаврић, полицајац из Лознице, који је за злочин осуђен на 35 година затвора. На по пет мање кажњени су његови саучесници Милан Ђуричић Мики и Драган Николић Гаги. Петорици, којима се судило због помагања после убиства, изречена је укупна казна од 18 година затвора.
Иако су редовно долазили на свако суђење, Гаврић и Ђуричић нису се појавили онда кад је то било најважније, на изрицању пресуде, октобра 2006. године. Од тада се не зна ништа о њима. Ни расписивање Интерполове потернице није много помогло да се открије њихово склониште.

Рачуни

- Они који су осуђени због Аркановог убиства су на слободи, слободно шетају, и то је права слика нашег правосуђа – напомиње Прелевић. – Ипак, правда је спора, али достижна. Неких организатора његовог убиства више нема, стигла их је праведна казна.
После Арканове смрти почела је серија убистава. После само неколико дана, наводно је одржан састанак на којем је направљен списак од 40 људи, који су морали да буду убијени, јер су учествовали у припреми злочина. Прва жртва био је Мирко Томић Босанац, убијен месец дана после догађаја у “Интерконтиненталу”. Убиства су се затим ређала као на траци. Ликвидирани су Радослав Трлајић, звани Бата Трлаја, Бранислав Лаиновић Дуги, Зоран Давидовић Ћанда, Зоран Ускоковић Сколе, Жељко Бодиш, Тодор Гардашевић, кум Андрије Драшковића…
Због неких од ових ликвидација на дугогодишње затворске казне осуђени су припадници “земунског клана”. Иако је у почетку био оптужен за ове злочине, Милорад Улемек Легија, који је био оперативни командант СДГ, ослобођен је тих оптужби због недостатка доказа. Међутим, ова убиства су стављена на душу покојном Душану Спасојевићу, као главном организатору, који је на тај начин хтео да освети смрт свог великог пријатеља.
Према мишљењу многих, ово је био логичан след “намиривања рачуна”, али и уклањања неугодних сведока, као и конкуренције. Поједина убиства нису имала везе са Аркановом ликвидацијом, већ са уклањањем конкуренције и освајањем наркотржишта. Многи су склони да кажу да је Аркановом смрћу започела друга фаза у историји српске мафије.

БУРАН ЖИВОТ
* РОЂЕН је 17. априла 1952. године у Брежицама у Словенији, где му је службовао отац Вељко, официр вазухопловства ЈНА, одакле су се врло брзо преселили у Београд.
* ПРВИ пут приведен је као тинејџер због отимања ташни женама у Ташмајданском парку, да би 1969. године био осуђен на трогодишњи малолетнички затвор, који је повећан за шест месеци.
* КАРИЈЕРУ пљачкаша златара и банака у западној Европи, са цветом у руци, започиње 1972. године, и за четири месеца у Шведској починио је 18 разбојништава.
* ИЗ затвора у Белгији први пут је побегао 1980. године.
* НОВЕМБРА 1983. ранио је полицајца који је покушао да га ухапси, али је ослобођен захваљујући Станету Доланцу.
* СРПСКУ добровољачку гарду основао је 11. октобра 1990. године у манастиру Покајница, а Арканови “Тигрови” први пут су се појавили на ратишту у Тењи, поред Осијека, јуна 1991.
* ПОСЛАНИК у Скупштини Србије био је 1992. и 1993, када је и основао Странку српског јединства.
* СВЕТЛАНОМ Ражнатовић оженио се фебруара 1995.
* НА чело тада друголигаша “Обилића” дошао је 1996, а већ две године касније освојили су титулу првака државе.

КЊИГЕ
О ЖИВОТУ Жељка Ражнатовића Аркана до сада су написане три књиге, а четврту пише Борислав Пелевић.
- Књигу пишем на молбу његове мајке Славке – објашњава Пелевић. – То ће бити једна права истина о њему, а радња почиње од момента кад смо се први пут срели. Био сам сведок од ратних догађања до његове љубави са Цецом. Све ће бити илустровано великим бројем фотографија. Сав приход од књиге биће утрошен на одржавање гроба и плаћање чувара, што делимо Цеца и ја.

СЕРИЈА НЕРАСВЕТЉЕНИХ ЛИКВИДАЦИЈА
У обрачунима у подземљу, после убиства Аркана, погинули су и његови пријатељи. Тако су настрадали Миодраг Стојановић Гидра, Славко Мијовић. Убијен је његов кум Милан Ђорђевић Бомбона, а заједно са њим настрадали су и Милош Рокнић и Душан Миловановић.
Током судског поступка убијена су два сведока. Војислав Јекић, бивши шеф лозничке полиције, као сведок на суђењу је испричао да му је Милан Ђуричић признао да имају везе са убиством Аркана, да је иницијатор Раде Марковић, а да је Андрија Драшковић организатор. И Бранислав Јевтовић Јорга убијен је у сачекуши.
Истог дана кад је Србији из Аустрије изручен Николић, 6. фебруара 2004. године, убијен је, вероватно грешком, Далибор Матеовић, брат Звонка Матеовића, Аркановог телохранитеља, који је ранио убицу команданта СДГ.

Да су кафане и даље непресушан извор генијалних идеја, па чак и кад је њихова реализација у потпуности савремена помоћу разнобојних спрејева и зида, говори и прича десетак другара са Лекиног брда.
- Од како нам је пријатељ отворио кафану коју по њему од милоште зовемо „Код Бокице” готово да и не излазимо из ње. Играмо пикадо, стони фудбал, причамо о девојкама, животу и утакмицама. Пошто сам велики фан фудбала и баскета, а прошле године нас је напокон кренуло у тим спортовима, пре месец дана сам предложио друговима да направимо портрете селектора Антића и Ивковића. Игром случаја, имао сам гомилу боја код себе, а комшија Дуда – механичар је таман свеже окречио фасаду преко пута кафане. Упознали смо и њега са идејом и неколико дана пре Нове године завршили графит – прича Милан Милосављевић „Дерокс” (24) који је дипломирао сликарстви на Академији примењених уметности.
Милан црта графите од 12 године и до сада је урадио више од сто мурала махом на Лекином брду. Упоредо са тим, отворио је четири самосталне изложбе својих слика. Међутим, није могао ни да замисли да ће баш овај графит имати толиког одјека.
- Многи честитају, распитају се ко је то урадио. Нацртао сам мурал чисто из љубави. Занимљиво да је требало у децембру да кренем у војку, међутим одложили су је због свињског грипа. Чак сам направио и испраћај са другарима, али све се поклопило да направимо тај мурал – смеје се Милан и додаје да је тих неколико дана и суво време било на њиховој страни.
Таленат за сликање наследио је од оца који је дипломирани вајар, а волео би да предаје ликовно у школи. Кад је реч о шансама орлова на предстојећем Мундијалу Милан има само једну жељу.
- Иако ћу као и сви навијачи пред почетак првенства имати сулуде амбиције и желети титулу, задовољио би се пре свега победом у првом мечу над Ганом и проласком у други круг. За даље ћемо да видимо – нада се Милан.

Овај чланак смо прузели из блица иако је у плану интервју са нашим комшијом Дероксом, ако желите да му поставите неко питање оставите коментар и ми ћемо то учинити за вас.

Ево како је Душко Радовић мислио о зими….

“Иде зима и све што иде уз зиму. Кад напунимо марамице, ништа нам неће остати у глави”.

“У рано београдско јутро, кад су улице још празне и пусте, немате са ким да поделите јутарњи мраз. Свих осам степени испод нуле као пси лају и реже само на вас”.

“Не знам како вас греју овог јутра, али треба разумети и те људе из топлана: кад помисле кога све треба да греју, не ради им се. Просветни радници им муче децу, код лекара никако да додју на ред, трговци их деру, милиционери им узимају меру. А због једног или два честита човека не вреди палити толику ватру”.

“Многи делови града остаће данас и ових дана без струје. Медјутим, Електродистрибуција ће монтирати батеријске струјомере, тако да ће бар они радити без прекида”.

“Сунца нема. Оно, изгледа, чека лимун, кога такодје нема”.

“Мени је тата купио снег уместо зимског капута”.

“Температура у Београду је испод сваке нуле”.

“Снег још пада, мада му је речено да неће падати”.

“Хладно је. Данас ће размишљати и они којима то никада није падало на памет”.

“На град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане…”

Фудбалски клуб Арис из Грчке доставио је београдском Окружном суду документацију о наводним малверзацијама приликом трансфера фудбалера ФК Обилић за које се сумњичи фолк певачица Светлана – Цеца Ражнатовић, а чиме би требало да буде стављена тачка на истрагу започету пре више од шест година.

Следећи потез је на Окружном тужилаштву које ће одлучити да ли ће да пресавије табак како би поступак против певачице добио судски епилог.

- Документација грчког клуба о трансферу фудбалера Мирослава Савића тренутно је на превођењу, испуњени су сви захтеви тужилаштва затражени допуном истраге. По превођењу ове документације, списи предмета ће бити прослеђени тужилаштву које ће одлучити да ли ће имати нове предлоге, подићи оптужницу или обуставити поступак – каже извор из Палате правде. Како сазнајемо, досадашњом истрагом која је против Ражнатовићеве и њене сестре Лидије Величковић покренута још у време полицијске акције „Сабља“, прикупљено је довољно доказа који указују на то да су њих две, како се сумња, незаконито продавале фудбалере, од чега су наводно велики део колача стављале у џеп. Наиме, удовица Жељка Ражнатовића Аркана сумњичи се да је као власник Обилића, од 1998. до марта 2003, продајом 15 фудбалера страним клубовима незаконито присвојила 22.529.000 марака и 480.000 долара, док се њена сестра сумњичи да је у пословним књигама приказивала да су фудбалери страним клубовима давани без обештећења, иако су продавани. Део новца од трансфера Ражнатовићева је наводно приказивала и као лична улагања у клуб, док се сумња да је део трошила за сопствене потребе.

Сумњиви трансфери

Трећим по реду захтевом за проширење истраге затражено је да се прибави документација о продаји фудбалера фудбалским клубовима у Русији, Аустрији, Турској, Француској, Бугарској и Грчкој. Реч је о:

Владица Ћурчић Алања

Сеад Селаковић Алања
Милан Обрадовић Локомотива

Драган Шарац Аустрија (Беч)

Иван Вукомановић Бордо

Небојша Јеленковић Литекс

Марјан Живковић Литекс

Мирослав Савић Арис

Никола Лазетић Фенербахче

Милорад Кораћ Еусурум спорт

Саша Ковачевић Еусурум спорт

Милорад Павић, најпревођенији српски писац друге половине 20. века, академик и професор универзитета, преминуо је у понедељакод последица срчаног удара у 81. години живота

Ренесансна личност, Павић је подједнако успешно писао песме, приче, романе, есеје, огледе, студије из историје књижевности, драме, али је и маестрално преводио, тачније препевавао Пушкина и Бајрона.

Постао је редовни члан Српске академије наука 1991 године.

Био је, такође, члан Европског друштва за културу и Српског ПЕН центра.

Побрао је све важније књижевне награде у Југославији, Србији и многе у свету.

У Русији је био један од најпопуларнијих савремених страних писаца, коме је овога лета у част рођендана постављена биста испред централне Московске библиотеке, уз највеће књижевнике света.

Као историчар српске књижевности од XVII до XIX века, био је стручњак за барок, класицизам и симболизам и оставио је за те периоде канонске универзитетске уџбенике.

Педесетак налова његових књига (према библиографији на Интернету), од прве песничке збирке “Палимпсести” из 1967. године до последњег романа “Вештачки младеж”, објављеног ове године, имају преко 80 превода на тридесетак језика широм света.

У више наврата књижевна јавност из неких европских земаља, САД, Израела, Бразила предлагала га је за Нобелову награду.

Славу у земљи и свету донео му је 1984. године роман-лексикон у 100.000 речи “Хазарски речник”, који су критичари и публика дочекали са одушевљењем и прогласили аутора за предводника европске постмодерне.

На почетку професорске каријере, Павић је објавио “Историју српске књижевности барокног доба” 1970, затим “Војислав Илић и европско песништво” 1971.

Прву збирку прича “Гвоздена завеса” објавио је 1973. године.

Следе књиге прича: “Коњи светога Марка” (1976), “Руски хрт” (1979), “Нове београдске приче” (1981), “Душе се купају последњи пут” (1982), да би после “Хазарског речника”, у другом роману, “Предео сликан чајем” (1988) аутор понудио узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи.

Године 1991. објављује трећи роман, “Унутрашња страна ветра”, па “Последњу љубав у Цариграду” (приручник за гатање) 1994.

“Шешир од рибље коже” (љубавна прича) је објављен 1996, “Стаклени пуж” (приче са Интернета) 1998, “Кутија за писање” 1999. и романи “Звездани плашт” (астролошки водич за неупућене) 2000. и “Уникат” 2004. године.

Књига интерактивних драма, насловљена је “Заувек и дан више”, а комедија “Свадба у купатилу” се појавила као посебан наслов.

Остаће запамћен као најиновативнији српски писац 20. века који је увео у нашу литературу појам “нелинеарне интерактивне прозе”.

Принц Александар Карађорђевић и Саветодавна тела Круне објавили су саучешће поводом смрти Павића, иначе члана Крунског савета од 1991. године.

“Смрт академика Павића велики је губитак за нашу културу, књижевност и српско друштво, као и за све нас који смо га познавали и имали част и срећу да будемо његови савременици”, наводи се у саопштењу које је медијима упутила Служба за јавност Краљевског двора.

Премијер Србије Мирко Цветковић поручио је у саучешћу пишчевој породици и САНУ да је одлазак Павића велики губитак за Србију и српску књижевност.

“Уверен сам да ће и наредне генерације одрастати уз његова дела”, наводи се у телеграму саучешћа Цветковића, саопштено је из Владе.

Пре тачно осамнаест година на данашњи дан преминуо је  Freddie Mercury легендарни фронтмен групе QUEEN.

У то име и његову част објављујемо његову кратку биографију

Наступ на Вемблију 1986.

Цеца у Обилићу

Истражни органи Француске, Бугарске и Турске доставили су Окружном суду у Београду документацију коју је овај суд затражио у вези са допуном истраге против Светлане Ражнатовић, осумњичене да је док се налазила на челу ФК Обилић злоупотребила службени положај. Бившу председницу ФК Обилић терете да је присвојила око 12 милиона евра од трансфера играча.

Према незваничним информацијама, истражни судија је од колега у иностранству затражио да му доставе оригиналне уговоре које су играчи Обилића потписивали приликом одласка у стране клубове. Додатну документацију, судија је затражио и од истражних органа Русије, Грчке и Аустрије.

– Окружно јавно тужилаштво је у предлогу за допуну истраге против Ражнатовићеве затражило прибављање одређене документације од Фудбалског савеза Србије као и оригиналних уговора које су потписивали играчи приликом преласка из Обилића у иностране клубове. Будући да је затражена изузетно обимна документација, која се великим делом добија од страних земаља замолним путем и то у поступку међународне правне помоћи која траје поприлично дуго, неизвесно је када би истрага могла да буде окончана – наводи „Политикин” саговорник близак истрази.
Решењем о спровођењу истраге, некадашња председница „витезова” се, према незваничним информацијама, терети да је од 1998. до 1. марта 2003. године, искористила службени положај и прекорачила границе овлашћења, тако што је продавала играче иностраним клубовима, а у пословним књигама приказивала да су фудбалери продавани без обештећења клубу.

Приход од пет и по милиона марака од продаје играча, Ражнатовићева је, према наводима судског документа, приказала као лично улагање у ФК Обилић. Од тога је, 1.090.000 марака приказала као улагање предузећа „Византин” и „Ари”, које је основао њен покојни супруг Жељко Ражнатовић Аркан. Остатак новца је, како се даље наводи у документацији, трошила на сопствене потребе.
На овај начин, некадашња председница Обилића противправно је прибавила 22.529.000 марака и 480.000 америчких долара, за колико је и оштетила клуб са Врачара.

Током поступка тужилаштво је два пута предлагало проширење истраге, а ово је трећи пут да је предложена допуна истражног поступка.
Истим решењем судије Окружног суда, истрага је покренута и против њене сестре Лидије Величковић.
Она се сумњичи да је, у намери да помогне својој сестри, отворила девизне рачуне у кипарској Популар банци и Рајфајзен банци у Сегедину. На ове рачуне, сливао се новац од продаје играча, а Лидија га је, како се сумњичи, подизала и односила сестри. По налогу Ражнатовићеве, Величковићева је новац пребацивала и на друге рачуне.

Контролом документације Обилића, према незваничним информацијама, утврђено је да нема евидентираних и приказаних уговора о продаји играча иностраним клубовима, а проверама у Фудбалском савезу утврђено је да је Ражнатовићева злоупотребила службени положај у случају продаје чак 15 фудбалера међу којима су Драган Шарац, Милан Обрадовић, Владица Ђуровић, Зоран Ранковић, Милорад Кораћ, Никола Лазетић…

У својству сведока током истраге су, поред осталих, саслушани и Зоран Петровић, некадашњи директор Обилића и његов колега Драгиша Бинић.

Тражимо човека са Лекиног који је препешачио, препливао, превезеао се са бајсом више од 1000 км! Ако си ти то, или знаш неког довољно лудог јави се да урадимо интервју са тобом!

А захвљујући екипи Брус Ли је стварно са нама…

Перфектан портрет великог глумца из млађих дана урађен је као графит и потписан именом Дерокс. Сличних ауторских дела пун је овај београдски кварт. На истрошеним тарабама и похабаним фасадама нижу се Мики Рурки, Боб Марли, Џим Морисон, Марадона, Дража (…) и многа друга, већини непозната, али изражајна лица.

Многи од њих испод површине крију и по неколико префарбаних претходника. Уличној поставци се диве комшије, случајни пролазници, а понекад је посећују и екскурзије ђака који се уче уметничком занату. Ова галерија је, наиме, јединствена у свету.

Једно тело

Иза овог необичног подухвата стоји један апсолвент Факултета примењених уметности са одсека зидно сликарство, његов најближи друг из детињства, такорећи алтер его, један задужен да „чува леђа“, један инспиратор и наручилац ликова, гомила искрених подржавалаца и сви становници Пашиног и Лекиног брда, некадашњи и садашњи. Сви они су “једно тело”, и свако на свој начин доприноси креацији.

За настанак овог обимног графити опуса првенствено је заслужан дух краја, објашњава директни “извршитељ”, двадесетчетворогодишњи Дерокс, који баш из разлога колективности инсистира на псеудониму.

“Овде су некада биле Пашића парцеле и насељавали су их ’опасни’ ликови. Они су део куће рентирали студентима из унутрашњости и по цео дан “блејали” на улици. Правили су једни другима зврчке, никако злобне, већ добронамерне”, прича Дерокс. Обичај уличног дружења се гаји од тих дана с почетка XX века и преноси се на млађе генерације.

Посао Дерокса одувек је био да црта. Као син сликара, прве озбиљне радове је направио са седам година. Данас му, са свим знањем које је у међувремену стекао, није јасно како је тада знао за “златни пресек”, када треба да слику заврши и како да постигне одређене ефекте. Неко би рекао – дар Божји, а неко – природни таленат.

Пубертет је тражио друштвено позиционирање, па је њему – у овом ипак незгодном крају – несклоном тучи, к’о кец на једанаест дошла управо надареност. Почео је да ради графите, у почетку само натписе, по узору на родоначелнике овог правца у Београду, Јенса са Новог Београда и Ђуса са Брда. На Западу су такве акције биле забрањене, а графитаре је јурила полиција, што је и домаћим актерима давало статус мангупа.

“Тада је спреј имао мирис адреналина, прилазили смо зиду са три боце и одмах све потрошили. На крају дана болео ме је прст од укочености”, смеје се Дерокс.

Отишли у неповрат

У српској престоници се крајем деведесетих формирала графити сцена, сада звана “београдски олд-сцхоол”, под снажним утицајем Америке, али ипак аутентична. Пуна духа Београда тог времена. И, бар што се Дерокса тиче, прожета реперском филозофијом.

Ноћи су проводили прскајући спрејом по зидовима, безброј пута прекреченим и поново ижврљаним. Украшавали су пекаре, фризераје, гараже и само се једном сукобили са особом нерасположеном за уметничке интервенције. Многа од графити ремек-дела су срушена под најездом новоградње.

Страст га је (привремено) прошла после неког времена, али му у живот уђоше портрети, и то преко лица свеца, Серафима Саровског. Насликао је прву икону, сматра, један од најбољих његових радова. После је “кокетирао” са медијалом и Дадом Ђурићем, стварајући чудна, искривљена бића.

Графите и портрете је “умрежио” на крајње необичан начин. Другови погинулог основца Марка су му наручили његов лик на школском зиду. “Добио сам Маркову фотографију и био пред две врсте искушења, занатског и емоционалног: да ли ћу моћи да изведем да личи на тог трагично настрадалог дечака”, сећа се Дерокс. Победила је намера да успе, ма колико времена га стајало, али чим је постигао обрисе лица, стигле су прве “позитивне критике”. Маркови другови су почели да плачу.

Врисак и аплауз

Сличних портрета-умрлица, споменица драгим пријатељима, Дерокс је досад направио тридесетак, док је већи део графити продукције посветио општепознатим легендама.

Критеријум при избору “модела” искључиво су били душевност и сличност са српским и идеалима Лекиног брда. Де Ниро са окретнице је, тако, “наша фаца”, “класични блејач” и симпатизер ових крајева, Брус Ли је симбол праведне борбе и он се пружа по целом зиду теретане у крају. За израду његовог типичног карате захвата биле су потребне и скеле. И доста пива, више него обично.

“Кад сам га завршио, ортак који га је ’наручио’ је био љут што Брус Ли није намрштен, већ изгледа као трпељиви студент. Али, мени тај његов потез руком изгледа као израз мудрости”, смеје се млади уметник.

Иако су сви испрва скептични да ће Дерокс постићи сличност са маленом фотографијом, кад виде да је “пљунути”, сви се одушеве. Вриште и аплаудирају. “Мени то иде лако, а испадне крајње ефектно”, објашњава ноншалантно. Прво одреди пропорције, па улази у карактер и сматра да са истицањем битних детаља никад не може да се претера.

Обичном човеку изгледа као да има компјутер у глави, који одређени призор увеличава и моделује га спрејом.

Дероксова умешност је постала толико позната, да његов радни дан траје и по 20 сати. Многа школска дворишта и играонице “штите” његови графити, као савремене иконе (“ишприцао” је и неколико трамваја, што се сматра врхунском субверзијом, али му није одговарао ритам остатка групе у коме је било премало луде акције). Ради и мурале за које каже да пружају велику слободу. Фрескописао је у неколико цркава, направио многе инсталације, али без дилеме каже да је “четкица” његова највећа љубав. “А графити, графити су комплекс”, озбиљно каже, јер у основи имају тежњу “да испаднеш баја”. Сазревањем, ту потребу превазилази…

Дерокс нам је послао и галерију графита (само за наш сајт)

12►

Аутор: Драгана Николетић
Текст преузеt из магазина Економист