А захвљујући екипи Брус Ли је стварно са нама…
И Брус Ли би живео на Лекином
2
Category Archives: Култура
Шарени свет
Оно што друштво чини геј популацији јесте садизам, али њихове идеје борбе против тога не померају се даље од мазохизма. Немам појма шта би требало да раде, али парадама неће постићи ама баш ништа
Проблеми на видику: геј-комуна хоће своју параду, а ревносни грађани би да их поломе од батина. И после кажу да је само политичка сцена извор забаве у Србији.
Ох, живот је тако тежак, посебно мени и читаоцу који је, као и ја, стално вољан да се уживљава у друге и покушава да их схвати: шта је теже, да се унесемо у улогу мушкарца коме ништа не значи, како да кажем, култ добре дојке, или у улогу убице из чиста мира? Тја, покушајмо.
„Нећу да ми дете буде педер!”, острашћено кличе врли будући тата тражећи да га сви подржимо и кренемо у батинање.
Симпатично и симптоматично треба да саосећам са човеком који отворено признаје да ће неко други његовом сину да буде већи ауторитет него он, приде резонујући да дете не може да чује за гејове ако побијемо све локалне. Ако је циљ што дуже спречавање детета да дозна да они постоје, врлом ћалету би корисније било да пребије телевизор.
Хм, па зашто он то не чини? Зато што је, гле малера, његов прави циљ да бије нешто живо. Али рекоше му да закон не гледа благонаклоно на то.
Но, он је, благо си га њему, онда начуо нешто о томе да тај порив постаје легалан ако се сакријеш иза било које речи која у глави медиокритетлија звучи моћно, рецимо, узмеш па кажеш: „Ја, молићу лепо, не тучем људе зато што сам силеџијско неписмено говедо које нема друга посла, срам вас било што сте то и помислили! Ја тучем људе због. хм… да због отаџбине! Због будућности!
Са комшијом на кафи: Дејан Синадиновић
Имамо част да Вам представимо једну интересантну рубрику „Упознајте комшију“. Циљ нам је да приближимо комшијама људе вредне пажње који живе или су живели на Лекином брду. Не верујем да смо могли боље да почнемо, него што то чинимо, представљањем једног од наших најпознатијих пијаниста, професора, господина Дејана Синадиновића.
Дејан Синадиновић спада у групу најзначајнијих српских пијаниста. Студирао је на Факултету музичке уметности у Београду и Конзерваторијуму “П. И. Чајковски” у Москви. Добитник је неколико важних признања у земљи и иностранству. Наступао је у познатим дворанама као што су Велика сала конзерваторијума “П. И. Чајковски” у Москви, “Сезар Франк” у Паризу, “Глазунов” у Ст. Петерсбургу, “Дворжак” у прашком “Рудолфинуму”, као и у студију “Ернест-Ансермет” Швајцарског радија у Женеви. На Факултету музичке уметности ради као редовни професор. Председник је Европске асоцијације клавирских педагога и члан “Савета за ново мишљење” које је у Србији 2005 године основао Едвард де Боно. Одржао је низ запажених предавања и мајсторских радионица на конзерваторијуму “Римски Корсаков” у Петрограду, у Хеиделбергу и многим другим градовима у Европи и Србији.
Лекино брдо: Како бисте објаснили петогодишнајку чиме се бавите?
У нашој земљи би петогодишњак би сасвим извесно, лакше разумео професију концертног пијанисте него већина просечних Срба који уметничку музику нужно слуша искључиво о данима жалости. Једном је поштар, вероватно понукан оном “ко пева, зло не мисли”, закључио да сам сигурно изванредно срећан човек, чим свирам клавир по цео дан! Да бих спречио неспоразуме (нисам пијаница већ пијаниста), пре извесног времена сам одлучио да се искључиво представљам као професор Универзитета. Тако су неки, док сам радио као продекан Факултета музичке уметности, веровали да сам некакав лекар па су ме са додатним уважавањем поздрављали (ко зна, можда ће им баш тај продекан некада, злу не требало, затребати!)