Лекино брдо, улица Дебарска. Улица је пресечена на два дела кућом неког партизана који ју је сазидао педесетих година прошлог века. Од тада се у мом крају на дошљаке гледа са подозрењем. Дебарска улица у којој живим типичан је пример старог београдског сокака. Уџерице са малим двориштима за рајски одмор примиле су међу своје зидине станаре који никако не умеју да се снађу у ново време.

Душановац, Лекино брдо, Неимар, Чубура, то су сестре усталасаног београдског платоа који се стекао око храма Светог Саве. Старе куће, добре комшије расположене за разговор. Мислим да стари Београд тако треба да изгледа. Авај, дошљаци предузимачи за мале паре измаме од сиротиње њихову дедовину па на њој граде вишеспратнице које се спремају да приме нове становнике. Са сваким сазиданим спратом атрофира моје сећање на детињство када смо слободно трчали по крају. Моја Дебарска је пуна познатих староседелаца. Глумац Миодраг Мики Манојловић рођен је мом најближем комшилуку; и диригент Бојан Суђић има кућу у доњем делу баш као и кларинетиста Ђука из старе гарде Београдске Филхармоније. У близини су и Бранко Миличевић – коцкица и Владо Георгиев који је изнајмио студио у крају. Око Дебарске се могу чути најразноврснији звуци. Моја бивша студенткиња Јелена Килибарда у Господара Вучића и даље вредно вежба клавир, однекуда се чује звук трубе која свира Џез као али и трештећа народна музика. Свађа цигана, стари мириси, бандере са заосталим послератним светиљкама које одбијају да прегоре. Друштво се и даље скупља код фењерских стубова уз хладно пивце. Ови наши нови нас гледају у неверици. Питају се како ће се снаћи са таквим комшилуком?

Број становника у престоници расте, али не захваљујући бебама већ особама досељеним из унутрашњости. – Даље ширење града било би науштрб остатка земље, сматрају урбанисти

Склоност Београђана да се похвале познаницима из других места и иностранства како је њихов град израстао у двомилионску, чак тромилионску метрополу, ако је судити према подацима градског Завода за информатику и статистику, није основана. Главни град Србије, према последњем попису из 2002. године, има 1,63 милиона становника, док процене завода указују да је тај број до почетка 2009. „скочио” на 1,73 милиона. Стручњаци градске управе који су израдили нацрт Стратегије развоја Београда израчунали су да ће престоница до 2011, када ће становништво поново бити пописано, имати „тричавих” 63.000 житеља више. Премда је Б на папиру далеко од двомилионског гиганта, Београд у крило својих улица, зграда, лифтова, чекаоница и башта ресторана заиста прима овај број људи. Разлог за то треба потражити у чињеници да нису сви који чекају на престоничким семафорима, аутобуским станицама у ходницима здравствених и високошколских установа – његови житељи. Становник Београда, према методологији завода, сматра се свако ко у престоници има пребивалиште.

У главном граду годишње се роди 4.000 особа мање него што их умре и Београд наставља да расте. Овај податак наводи на два закључка: први сведочи да „изворни” Београђани заправо одумиру, а други да град „опстаје” и развија се захваљујући онима који у њега долазе из унутрашњости.

– Сваке године у престоницу се досели између 16.000 и 25.000 становника што ствара позитиван механички прираштај. Рођени Београђани су у просеку веома стари, они млађи касно ступају у брак, а Београђанке су све старије прворотке – каже Радмила Вићентијевић из Завода за информатику и статистику.

Највећи број „нових” Београђана су избегле и расељене особе које су у последњих 10 година „добиле адресу”, али и они који су „трбухом за крухом” кренули пут престонице. У главни град Србије, додаје Вићентијевићева, због школовања, лечења, послова и посета свакодневно долази и 60.000 људи који у њему не живе.

Continue reading →