У шездесетим годинама многи власници барова и кафића запошљавају диск џокеје, а дискотеке међу младима постају све популарније. Млади плешу уз рок музику омиљених бендова – Битлса и Ролинг Стонса. Током седамдесетих, визуелне моменте у дискотекама употпуњују велике украсне кугле и светла у бојама, а мења се и музички правац.
Рок замењује диско музика по узору на хитове групе Бони М. Дискотеке се развијају у оазе за склапање мушко-женских контаката. Те деценије, најпознатија дискотека на свету постаје “Студио 54″ у Њујорку, симбол легендарних забава за амерички и светски џет сет, место срамних испада познатих, услед претеране конзумације дроге и алкохола.
У осамдесетим годинама, светске дискотеке је преплавила музика немачких певача и бендова попут Модерн Токинга, Нене и Скорпионса. Наредне деценије дискотекама доминира техно музика, док се данас може пронаћи понешто се за свачији укус. Дискотеке данас садрже више плесних подијума са различитим музичким правцима.

Током протеклих 50 година, у дискотекама су се мењали музички правци и диск џокеји, а сврха им је, дефинитивно, и данас остала иста – упознавање.
Прва дискотека на Балкану отворена је 1967. године у Београду и носила је помало необичан назив “Код Лазе Шећера”. Држао ју је Лазар Шећеровић, али је због сталних жалби станара суседних зграда убрзо заворена, да би потом био отворен диско клуб у Дому омладине.

Ослободиоци Београда

Србија у уторак, 20. октобра, слави 65. годишњицу ослобођења Београда у Другом светском рату, а прославу ће увеличати присуство делегације државног врха Русије, коју предводи председник Димитриј Медведев.

Посета руског председника планирана је за тај велики јубилеј будући да су офанзиву за ослобођење Београда заједно водиле Народно -ослободилачка Војске Југославије (НОВЈ) и совјетска Црвена армија.

Београдска операција, представља једну од највећих и најзначајнијих битака на Балкану у Другом светском рату; а вођена је од 11. до 22. октобра 1944. године и у њој је погинуло 20.000 људи.

Од тога је погинуло 15.000 припадника немачких окупационих снага, док је близу 9.000 заробљено. Прва армијска група НОВЈ имала је око 3.000 погинулих и 4.000 рањених, а Четврти корпус Црвене армије изгубио је 960 војника и официра.

Договор о заједничкој офанзиви са Русима, постигао је врховни командант НОВЈ Јосип Броз Тито када је схватио да нема ништа од британског искрцавања на Јадрану и да у земљу треба да уђе Црвена армија која је незаустављиво напредовала на свим фронтовима.

У тајности, без знања Британаца, Тито је у ноћи између 18. и 19. септембра одлетео у Румунију, а затим и у Москву где је 21. септембра склопио договор са Стаљином о заједничким операцијама у Југославији.

Тито је од Руса добио сву логистичку и материјалну помоћ, а замисао о београдској операцији изложио је совјетским генералима Трећег украјинског фронта, док је са начелником штаба, генералом Сергејом Семјоновичем Бирјузовим сачинио детаљан план офанзиве.

Када је Црвена армија 6. септембра 1944. поразила Румунију и Бугарску и избила на југословенску границу, истовремено је осам партизанских дивизија напредовало из Санџака преко западне и централне Србије ка северу и Београду.

Припадници НОВЈ и Црвене армије из састава Трећег украјинског фронта срели су се 11. октобра ујутру на левој обали Мораве и заједнички кренули у битку за Београд, која је вођена у три етапе.

Ослобођење Београда – заједничка победа

У борбама су учестовали Прва армијска група НОВЈ којом је комадовао генерал Пеко Дапчевић и 12. ударни корпус са генералом Данилом Лекићем на челу, док су снаге “Црвене армије” биле под комадом генерала Владимир Ивановича Жданова.

Око 80.000 припадника наше и совјетске армије водило је 11 дана тешке борбе са око 55.000 припадника немачке армијске групе “Шумадија” којом је командовао генерал Ханс Фелбер.

У уводним борбама до 14. октобра јединице НОВЈ савладале су отпор Немаца на прилазима Београду и избиле на периферију града.

Освојиле су добро утврђени Обреновац и продужиле ка Београду, до Жаркова и Чукарице. С друге стране, југословенске снаге и Руси заједнички су ослободили Тополу и Младеновац, да би у ноћи између 13. и 14. октобра заузели Авалу, последње немачко спољно упориште.

Офанзива за ослобађање самог града, који је изнутра био миниран, започела је 14. октобра и до краја су вођене тешке уличне борбе.

Немачке снаге настојале су грчевито да се одрже, пошто је немачка команда одлучила да Србију и Београд брани по сваку цену ради извлачења око 300.000 војника Армије “Е” из Грчке.

Првог дана и током ноћи у жестоким борбама заузети су Бањички вис, Дедиње и Топчидер, а ослободиоци су стигли до самог центра. Истовремено је 15. октобра спречен покушај продора немачких појачања из Пожаревца да уђу у Београд.

Увече наредног дана, стигли су до зграде Народног позоришта и угла улица Краља Милана и Кнеза Милоша; 17. октобра заузета је Игуманова палата, а сутрадан и само Народно позориште.

Последња етапа ослобађања града, почела је 18. октобра, када је уништено неколико хиљада немачких војника на подручју Авале и код Врчина. У самом граду посебно крваве борбе вођене су 19. октобра код Железничког музеја и хотела “Москва”.

Ослобођење Београда – заједничка победа

Тог дана ослобођене су и зграде Управе града, Министарство саобраћаја и Железничка станица, а преостале немачке јединице сабијене су на Калемегдан и уско подручје око Савског моста.

У ноћи између 19. и 20. августа почиње њихово повлачење преко Саве, док ослободиоци заузимају око два сата ујутро Калемегдан, а око осам часова и сам мост и праве мостобран на левој обали Саве.

После неуспелог покушаја противнапада код Земуна и на Бежанијској коси, Немци се 22. октобра повлаче према Руми.

У борбама за Београд, ослободиоцима су масовну подршу пружали његови становници, а многи од њих ступали су у бригаде НОВЈ које су отели од Немаца, док су организоване групе отпора од рушења спасиле водоводну централу на Белим водома, зграду Радио Београда, Телефонску централу у Палмотоићевој…

Једна од тих група у улици Вука Караџића образовала је болницу за борце НОВЈ и “Црвене армије”, а организовано је и отимање оружја по граду и санитетског материјала по магацинима.

Београдском операцијом окончана је 1.287 дана дуга немачка окупација, створена велика ослобођена територија и онемогућено повлачење групе “Е” немачке армије из Грчке најкраћим правцем, што је било од великог значаја за даље борбе у Југославији, али и јужно крило “Црвене армије” у даљим операцијама за слом Вермахта.

На Гробљу ослободилаца Београда почива 961 борац Црвене армије и 2.994 припадника НОВЈ, од тога већина (2.092) у заједничкој гробници.

Руски генерали Жданов и Бирјузов, који су учествовали у ослобађању Београда, нису изгинули у борби али су, нажалост, у њему оставили живот.

Погинули су 20. октобра 1964. године када је, по кишном и магловитом времену, њихов авион ударио у Авалу приликом доласка на прославу годишњице ослобођења нашег главног града.

(Тањуг)

ПРВО СЕ ПОКАЖИ, ПА РАТУЈ

У једном од најеминентнијих тадашњих београдских места, хотелу „Мажестик“, била је смештена комплетна екипа фабрике „Мерцедес“. Чим је објављено да је избио рат, Манфред фон Браухич самовољно је напустио хотел и отишао на аеродром. Када је за то сазнао шеф екипе Алфред Нојбауер, одјурио је за њим, зауставио авион и из њега извукао Браухича рекавши му: „Слушај дечко, имаћеш ти времена да се бориш за домовину, али прво покажи шта знаш овде у Београду“. Касније је Нојбауер написао и књигу сећања на аутотрку из Београда 1939. године.

Чланак преузет са : http://www.novosti.rs

Насеље Душановац настало је почетком 20. века на периферији Београда. Поникло је на обалама мокролушког потока ( данас улица Стефана Првовенчаног, Аутопут) и у крају око данашње Устаничке улице. Пре насељавања, на овом подручју су се простирала пољопривредна имања.

Први становник овог краја био је политичар Душан Спасић који је ту имао плац на коме је сазидао летњиковац где је намеравао да проводи одмор и слободно време. Међутим, убрзо су око његовог имања почеле да ничу и друге куће на парцелама које су сељаци продавали дошљацима, по прилично повољним ценама. За неколико година је створено језгро насеља. Око 1911. године на Душановцу је било око 40 породица. Овде су углавном становали ковачи, фијакеристи, механџије, кројачи, трговци али је било и кравара и млекаџија.

Душан Спасић се од почетка ангажовао око уређења и организовања насеља, па је био проглашен за првог председника Друштва за унапређивање и улепшавање насеља 1907. године. Зато су житељи овај крај почели да називају Душановац.

На Душановцу су зидане ниске, породичне куће са окућницом, а између њих су настајале улице. У првој деценији свог постојања насеље је било неуређено и оптерећено бројним комуналним и друштвеним проблемима. Тек после Првог светског рата, започет је конкретнији рад на уређењу насеља. Поред проблема са водоводом и канализацијом, Душановчани су дуго чекали да њихова деца добију школску зграду а тек 1927. подигнута је нова.

На Душановцу је превладавала ситна занатска привреда која је била довољна да покрије само локално тржиште. У извесној мери била је заступљена и пољопривреда, а било је и воћњака, винограда и кукуруза. Било је заступљено и млекарство због потребе градског и приградског становништва. На Душановцу се налазио и познати Ковачићев млекарник.

Током двадесетих и тридесетих година 20. века богатији предузетници стварали су и веће привредне куће у овом крају. Постојала је циглана, која је касније претворена у јавно купатило, па једна фабрика бургија, дрвара и ауто-механичарска радионица. Душановац се тако уклапао у општу слику београдских предграђа, која су у привредном погледу била прилично заостала.

Друштвени живот се углавном одвијао по локалним кафанама, али и кроз вечерње седељке на дрвеним клупама у лепим баштама. Биоскоп “Боби” који је отворен у Улици војводе Глигора ( данашња Устаничка) преко пута данашње кафане “Вис” , обогатио је друштвени живот овог насеља.

Душановац је ушао и у литературу. Култни роман Драгослава Михаиловића “Кад су цветале тикве”, у којем главни јунак Љуба Врапче доживљава и лепо и ружно на Душановцу, обавезно је штиво сваког ко жели да упозна Београд.

Овај чланак је преузет из Гласа Јавности. Са нама га је поделила војвоткиња на форуму .
Књигу “Кад су цветале тикве” можете наћи у електроснком облику.