Проблеми на видику: геј-комуна хоће своју параду, а ревносни грађани би да их поломе од батина. И после кажу да је само политичка сцена извор забаве у Србији.

Ох, живот је тако тежак, посебно мени и читаоцу који је, као и ја, стално вољан да се уживљава у друге и покушава да их схвати: шта је теже, да се унесемо у улогу мушкарца коме ништа не значи, како да кажем, култ добре дојке, или у улогу убице из чиста мира? Тја, покушајмо.

„Нећу да ми дете буде педер!”, острашћено кличе врли будући тата тражећи да га сви подржимо и кренемо у батинање.
Симпатично и симптоматично треба да саосећам са човеком који отворено признаје да ће неко други његовом сину да буде већи ауторитет него он, приде резонујући да дете не може да чује за гејове ако побијемо све локалне. Ако је циљ што дуже спречавање детета да дозна да они постоје, врлом ћалету би корисније било да пребије телевизор.

Хм, па зашто он то не чини? Зато што је, гле малера, његов прави циљ да бије нешто живо. Али рекоше му да закон не гледа благонаклоно на то.

Но, он је, благо си га њему, онда начуо нешто о томе да тај порив постаје легалан ако се сакријеш иза било које речи која у глави медиокритетлија звучи моћно, рецимо, узмеш па кажеш: „Ја, молићу лепо, не тучем људе зато што сам силеџијско неписмено говедо које нема друга посла, срам вас било што сте то и помислили! Ја тучем људе због. хм… да због отаџбине! Због будућности!

Због… која још велика реч постоји? Због оториноларингологије… хм, не, то је дугачко, не велико…”
На другој страни, назад на наше уживљавање у друге људе, уопште не разумем ни гејове. Једном приликом, упознао сам једног; одмах ми је прошло кроз главу: „Човече, он се не пали на груди оне тамо цуре!” (океј, помислио сам на другу реч, али новине држе до пристојности). Ништа, седело се у неком друштву и најнормалније ћаскало, али сваки пут кад ми се обрати, ја… тја, трудим се да водим обичан разговор, али ми се стално у глави пали „он не гледа у с…” лампица.

Поведе се нека дискусија на сасвим стоту тему, човек даје паметне аргументе, али како зине, мени сине: „Да, паметан дечко… ух, али чооовече, он не гледа у с…” Онда помислим: „Па добро, њему тако одговара”, али одмах затим: „Ух, ја бих скапао!” И тако ти ја схватим да суштински ту појаву – не схватам. Само, знаш шта?

Следећег дана нисам размишљао о томе, нити ми је пало на памет да га треба убити. Уосталом, математика каже да, захваљујући њима, више жена остаје нама, молим лепо. А да човек данима седи и планира тучу или убиство геја, то може само крволок који, приде, савршено не зна шта ће са собом. Плус, не би им се допало Фројдово мишљење о томе ко су заправо људи који опсесивно размишљају о гејовима и мрзе их на сав глас.
Него, зашто геј-популација жели параду? Нико од нас не може да појми како изгледа целог живота крити своја опредељења. Ето, ја сам од своје жене доста дуго крио да обожавам фигурице „трансформерса”, али сам на крају крикнуо: „Аман, ту је свадба, ту је војска, ту је дипломирање, па морам некако да се борим против толиког налета зрелости и озбиљности!”, и отрчао да их купим.

А да ти читавог живота кријеш нешто много веће и важније, како је тек тим људима? Добро, дакле, то је мука. Сви хоћемо да се ратосиљамо мука. Али, зашто неки то чине на начин који ће само да им нашкоди? Да би будући гејови могли да шетају загрљени по Калишу? Племенито, али узалудно.
Оно што друштво њима чини јесте садизам, али њихове идеје борбе против тога не померају се даље од мазохизма. Немам појма шта би требало да раде, али парадама неће постићи ама баш ништа.
Све у свему, „ал је леп овај свет, овде битанга, онде геј”, а са стране, сви ми остали који се чешкамо по глави и не разумемо ни једне ни друге.

Марчело, ПОЛИТИКА online