Лекино брдо, улица Дебарска. Улица је пресечена на два дела кућом неког партизана који ју је сазидао педесетих година прошлог века. Од тада се у мом крају на дошљаке гледа са подозрењем. Дебарска улица у којој живим типичан је пример старог београдског сокака. Уџерице са малим двориштима за рајски одмор примиле су међу своје зидине станаре који никако не умеју да се снађу у ново време.

Душановац, Лекино брдо, Неимар, Чубура, то су сестре усталасаног београдског платоа који се стекао око храма Светог Саве. Старе куће, добре комшије расположене за разговор. Мислим да стари Београд тако треба да изгледа. Авај, дошљаци предузимачи за мале паре измаме од сиротиње њихову дедовину па на њој граде вишеспратнице које се спремају да приме нове становнике. Са сваким сазиданим спратом атрофира моје сећање на детињство када смо слободно трчали по крају. Моја Дебарска је пуна познатих староседелаца. Глумац Миодраг Мики Манојловић рођен је мом најближем комшилуку; и диригент Бојан Суђић има кућу у доњем делу баш као и кларинетиста Ђука из старе гарде Београдске Филхармоније. У близини су и Бранко Миличевић – коцкица и Владо Георгиев који је изнајмио студио у крају. Око Дебарске се могу чути најразноврснији звуци. Моја бивша студенткиња Јелена Килибарда у Господара Вучића и даље вредно вежба клавир, однекуда се чује звук трубе која свира Џез као али и трештећа народна музика. Свађа цигана, стари мириси, бандере са заосталим послератним светиљкама које одбијају да прегоре. Друштво се и даље скупља код фењерских стубова уз хладно пивце. Ови наши нови нас гледају у неверици. Питају се како ће се снаћи са таквим комшилуком?