ИМПЕРИЈА Жељка Ражнатовића Аркана се за десет година распала. Пословно царство се урушило. Гарда одавно не маршира. Само ретки пријатељи су остали. Заштитници из Државне безбедности и врха државе су нестали. Цеца је затварана и још под истрагом због неких послова које је наследила. Деца пливају у пословним водама широм света, а ФК Обилић је са шампионских стаза склизнуо у четврту лигу.
Нико није веровао да ће богатство Жељка Ражнатовића нестати и пре него што су утихнули смртоносни хици, које је у њега, у 17.05, 15. јануара 2000. године у хотелу “Интерконтинентал”, испалио Добросав Гаврић. Још чврсто стоји само “командант Аркан”, надимак иза којег се крио буран живот београдског жестоког момка, кога се данас, десет година после убиства, са сетом само малобројни сећају.
Почетак деведесетих година значио је и почетак стицања великог богатства. Кандидатуром за посланика у Скупштини почела је да се шири фама о његовом богатству које је процењивано на више десетина милиона марака. Никада није желео да каже колико новца има, већ је стално говорио да пословним партнерима дугује стотине хиљада марака.
Заборављен
У почетку је био власник мењачнице, посластичарнице и пекаре, а касније су основана и предузећа “Ари компани”, “Византин компани”, “Гранд казино” у хотелу Југославија, задруга “Дедиње”… Кућу у Улици Љутице Богдана два пута је проширивао.
Не зна се тачно каква је и колика његова улога била у увозу цигарета, кафе, нафте и других дефицитарних производа у Југославију. Велики пословни потез начинио је куповином ФК Обилић, а овакав вид бизниса постао је један од најуноснијих послова. Трансфери играча доносе много новца, а због сумњи да су рађене малверзације, против Арканове удовице водио се судски поступак. Сада се чека потез тужилаштва: има ли доказа да јој се суди због незаконито стечене вишемилионске суме приликом продаје играча Обилића.
Херој или ратни злочинац, пљачкаш и кријумчар, први прави мафијашки бос Балкана, идол младих током бурних деведесетих, успешан у спорту, београдски шмекер који је освојио Цецу… Све, и ништа.
А према речима кума Борислава Пелевића, једног од малобројних који га нису заборавили, био је велики, племенит човек.
- Кад год се помене Жељково име, тешко ми је – каже Пелевић. – Мало људи зна да је за 33 борца Српске добровољачке гарде, од 51 који су погинули на ратиштима, изградио надгробне споменике. Преко својих пријатеља обезбедио је 35 станова за породице палих бораца и рањене. Нажалост, Фонд који је основао за помоћ борцима, угашен је две године после његовог убиства. Све то много кошта и нема ко да финансира. Једно време сам држао пумпу која је радила за рањене и породице погинулих, али сам морао да је затворим.
Држава
Арканов живот био је мистерија за многе. Сигурно је да је радио за државу, али је и даље непознаница чиме је то задужио многе у самом врху власти, који су му омогућили да његова криминална делатност остане – некажњена. Од некога ко је био познат само по пљачкама, ушао је у приче о успешном пословном човеку, касније и политичару, који је као председник Странке српског јединства седео у посланичкој клупи Народне скупштине.
Многи су мишљења да је био похлепан и бахат, да је почео да верује да је толико изнад свих, да му нико ништа не може. Био је неприкосновен у подземљу, а његови поступци почели су многима да сметају. То га је, по свој прилици, и коштало живота.
Мотив његовог убиства ни до данас није утврђен. Истина, током вишегодишњег суђења, на које је тачка стављена тек средином 2009. године, судска власт се тиме није претерано ни бавила. Могла су да се чују само нагађања. Конкретни докази и даље не постоје.
Арканова породица тврдила је да је Андрија Драшковић организовао убиство, а по налогу тадашњег шефа ДБ Радомира Марковића. Поједини пријатељи убијеног команданта СДГ уверени су да иза ликвидације стоји Марко Милошевић, због нерашчишћених послова, али и због неколико
шамара, које је наводно Аркан лупио сину Слободана Милошевића. Тврдило се и да неки од шефова појединих криминалних група више нису могли да плаћају рекет Аркану, да им је сметао за обављање многих послова.
Као непосредни извршилац ликвидације означен је Гаврић, полицајац из Лознице, који је за злочин осуђен на 35 година затвора. На по пет мање кажњени су његови саучесници Милан Ђуричић Мики и Драган Николић Гаги. Петорици, којима се судило због помагања после убиства, изречена је укупна казна од 18 година затвора.
Иако су редовно долазили на свако суђење, Гаврић и Ђуричић нису се појавили онда кад је то било најважније, на изрицању пресуде, октобра 2006. године. Од тада се не зна ништа о њима. Ни расписивање Интерполове потернице није много помогло да се открије њихово склониште.
Рачуни
- Они који су осуђени због Аркановог убиства су на слободи, слободно шетају, и то је права слика нашег правосуђа – напомиње Прелевић. – Ипак, правда је спора, али достижна. Неких организатора његовог убиства више нема, стигла их је праведна казна.
После Арканове смрти почела је серија убистава. После само неколико дана, наводно је одржан састанак на којем је направљен списак од 40 људи, који су морали да буду убијени, јер су учествовали у припреми злочина. Прва жртва био је Мирко Томић Босанац, убијен месец дана после догађаја у “Интерконтиненталу”. Убиства су се затим ређала као на траци. Ликвидирани су Радослав Трлајић, звани Бата Трлаја, Бранислав Лаиновић Дуги, Зоран Давидовић Ћанда, Зоран Ускоковић Сколе, Жељко Бодиш, Тодор Гардашевић, кум Андрије Драшковића…
Због неких од ових ликвидација на дугогодишње затворске казне осуђени су припадници “земунског клана”. Иако је у почетку био оптужен за ове злочине, Милорад Улемек Легија, који је био оперативни командант СДГ, ослобођен је тих оптужби због недостатка доказа. Међутим, ова убиства су стављена на душу покојном Душану Спасојевићу, као главном организатору, који је на тај начин хтео да освети смрт свог великог пријатеља.
Према мишљењу многих, ово је био логичан след “намиривања рачуна”, али и уклањања неугодних сведока, као и конкуренције. Поједина убиства нису имала везе са Аркановом ликвидацијом, већ са уклањањем конкуренције и освајањем наркотржишта. Многи су склони да кажу да је Аркановом смрћу започела друга фаза у историји српске мафије.
БУРАН ЖИВОТ
* РОЂЕН је 17. априла 1952. године у Брежицама у Словенији, где му је службовао отац Вељко, официр вазухопловства ЈНА, одакле су се врло брзо преселили у Београд.
* ПРВИ пут приведен је као тинејџер због отимања ташни женама у Ташмајданском парку, да би 1969. године био осуђен на трогодишњи малолетнички затвор, који је повећан за шест месеци.
* КАРИЈЕРУ пљачкаша златара и банака у западној Европи, са цветом у руци, започиње 1972. године, и за четири месеца у Шведској починио је 18 разбојништава.
* ИЗ затвора у Белгији први пут је побегао 1980. године.
* НОВЕМБРА 1983. ранио је полицајца који је покушао да га ухапси, али је ослобођен захваљујући Станету Доланцу.
* СРПСКУ добровољачку гарду основао је 11. октобра 1990. године у манастиру Покајница, а Арканови “Тигрови” први пут су се појавили на ратишту у Тењи, поред Осијека, јуна 1991.
* ПОСЛАНИК у Скупштини Србије био је 1992. и 1993, када је и основао Странку српског јединства.
* СВЕТЛАНОМ Ражнатовић оженио се фебруара 1995.
* НА чело тада друголигаша “Обилића” дошао је 1996, а већ две године касније освојили су титулу првака државе.
КЊИГЕ
О ЖИВОТУ Жељка Ражнатовића Аркана до сада су написане три књиге, а четврту пише Борислав Пелевић.
- Књигу пишем на молбу његове мајке Славке – објашњава Пелевић. – То ће бити једна права истина о њему, а радња почиње од момента кад смо се први пут срели. Био сам сведок од ратних догађања до његове љубави са Цецом. Све ће бити илустровано великим бројем фотографија. Сав приход од књиге биће утрошен на одржавање гроба и плаћање чувара, што делимо Цеца и ја.
СЕРИЈА НЕРАСВЕТЉЕНИХ ЛИКВИДАЦИЈА
У обрачунима у подземљу, после убиства Аркана, погинули су и његови пријатељи. Тако су настрадали Миодраг Стојановић Гидра, Славко Мијовић. Убијен је његов кум Милан Ђорђевић Бомбона, а заједно са њим настрадали су и Милош Рокнић и Душан Миловановић.
Током судског поступка убијена су два сведока. Војислав Јекић, бивши шеф лозничке полиције, као сведок на суђењу је испричао да му је Милан Ђуричић признао да имају везе са убиством Аркана, да је иницијатор Раде Марковић, а да је Андрија Драшковић организатор. И Бранислав Јевтовић Јорга убијен је у сачекуши.
Истог дана кад је Србији из Аустрије изручен Николић, 6. фебруара 2004. године, убијен је, вероватно грешком, Далибор Матеовић, брат Звонка Матеовића, Аркановог телохранитеља, који је ранио убицу команданта СДГ.