Биоскоп „Вождовац“ некад централно место културних дешавања

На оронулом и запуштеном здању у Улици војводе Степе само табла „Биоскоп Вождовац“ подсећа да је ова општина са 200.000 становника некад имала биоскоп. Његова историја памти славне дане, кад је био централно место окупљања и култуних дешавања на Вождовцу, али и економски слом, затварање, препродају.

Поломљена стакла, истрошена фасада, пуста унутрашњост… стварност су биоскопа који деценију и по не ради. Биоскоп “Вождовац” постоји сада једино у сценама филма “Кад порастем бићу кенгур”.
- Екстеријер целог филма рађен је на Вождовцу. Симболика је у томе што је филмска екипа повезана на неки начин са овим делом града – продуцент је одрастао на Вождовцу, ја сам ишао у Дванаесту београдску гимназију… Идеја је била да се сцене снимају у биоскопу “Вождовац”, али због руиниране сале и салона аутомобила који се тамо налазио, сцене су ипак рађене у “Славици” – прича редитељ Раша Андрић.

Занимљиво је да су поменута два биоскопа, у време кад су настали, једини који су наменски грађени да буду биоскопи. У склопу “Београд филма” (основано 1946. године као Градско предузеће за приказивање филмова у Београду) прво је изграђен “Одеон”, одмах потом и “Вождовац”, да би сопственим средствима Београд филм изградио 1970. године и биоскоп “Славицу” на Палилули.
Биоскоп “Вождовац”, на 940 квадратних метара и са 740 места, двадесетак година представљао је тако централно место свих културних дешавања и окупљана за Вождовчана.
- Памтим да сам први филм у биоскопу одгледала баш ту преко пута. Мислим да је била “Сутјеска” са Ричардом Бартоном. Ако смо и излазили у то време, одлазили смо у биоскоп. Сала је увек била препуна. Онда су стигле деведесете. Биоскоп је престао да ради, неко време је био и салон аутомобила, а сада је унишет и запуштен – прича жена средњих година, прва комшиница биоскопа “Вождовац”, и додаје да “од како сусед не ради”, више и не залази у биокопе.
Санкције, константан пад публике и појава пиратерије, пропале сале и опрема, дуговања… разлози су који су 1997. године довели до затварања биоскопа, а потом и издавања у закуп. Тако се шест година у њему налазио салон аутомобила.
Са нестрпљењем су се очекивале промене и “преокрет” од приватизације која је уследила. Међутим, као што су се многи прибојавали и претпостављали, приватизација није помогла биоскопским дворанама. Убрзо се одустало од најављеног пројекта стварања модерних београдских мултиплекса. Објашњење – “Вождовац”, између осталих, “није адекватан за модерну биоскопску делатност“.
- „Београд филм“ је купљен за мале паре и од почетка је било јасно да су биокопи купљени као некретнине, објекти на одличним локацијама и да је само питање времена када ће они бити препродани. Према нашим сазнањима, прошле године Никола Ђивановић је акције продао за од 35 до 40 милиона евра. Сви биоскопи, осим “Балкана” који захваљујући Дарку Бајићу ради, и “Јадрана” који је кратко радио, и даље су затворени. Постојале су идеје и обећања да ће се нешто урадити, али ништа- каже Владан Шобајић, бивши дугогодишњи директор „Београд филма“ и један од малих акционара.
Акције, петиције и перформанси за поновно отварање биоскопа као вишенаменског центра, које су у неколико наврата организоване, нису имале резултата. “Вождовац” је и даље затворен, а чини се као биоскоп и заборављен.