Ево како је Душко Радовић мислио о зими….
“Иде зима и све што иде уз зиму. Кад напунимо марамице, ништа нам неће остати у глави”.
“У рано београдско јутро, кад су улице још празне и пусте, немате са ким да поделите јутарњи мраз. Свих осам степени испод нуле као пси лају и реже само на вас”.
“Не знам како вас греју овог јутра, али треба разумети и те људе из топлана: кад помисле кога све треба да греју, не ради им се. Просветни радници им муче децу, код лекара никако да додју на ред, трговци их деру, милиционери им узимају меру. А због једног или два честита човека не вреди палити толику ватру”.
“Многи делови града остаће данас и ових дана без струје. Медјутим, Електродистрибуција ће монтирати батеријске струјомере, тако да ће бар они радити без прекида”.
“Сунца нема. Оно, изгледа, чека лимун, кога такодје нема”.
“Мени је тата купио снег уместо зимског капута”.
“Температура у Београду је испод сваке нуле”.
“Снег још пада, мада му је речено да неће падати”.
“Хладно је. Данас ће размишљати и они којима то никада није падало на памет”.
“На град се претворио у велику чекаоницу. Сви чекамо лепше дане…”