Милорад Павић, најпревођенији српски писац друге половине 20. века, академик и професор универзитета, преминуо је у понедељакод последица срчаног удара у 81. години живота

Ренесансна личност, Павић је подједнако успешно писао песме, приче, романе, есеје, огледе, студије из историје књижевности, драме, али је и маестрално преводио, тачније препевавао Пушкина и Бајрона.

Постао је редовни члан Српске академије наука 1991 године.

Био је, такође, члан Европског друштва за културу и Српског ПЕН центра.

Побрао је све важније књижевне награде у Југославији, Србији и многе у свету.

У Русији је био један од најпопуларнијих савремених страних писаца, коме је овога лета у част рођендана постављена биста испред централне Московске библиотеке, уз највеће књижевнике света.

Као историчар српске књижевности од XVII до XIX века, био је стручњак за барок, класицизам и симболизам и оставио је за те периоде канонске универзитетске уџбенике.

Педесетак налова његових књига (према библиографији на Интернету), од прве песничке збирке “Палимпсести” из 1967. године до последњег романа “Вештачки младеж”, објављеног ове године, имају преко 80 превода на тридесетак језика широм света.

У више наврата књижевна јавност из неких европских земаља, САД, Израела, Бразила предлагала га је за Нобелову награду.

Славу у земљи и свету донео му је 1984. године роман-лексикон у 100.000 речи “Хазарски речник”, који су критичари и публика дочекали са одушевљењем и прогласили аутора за предводника европске постмодерне.

На почетку професорске каријере, Павић је објавио “Историју српске књижевности барокног доба” 1970, затим “Војислав Илић и европско песништво” 1971.

Прву збирку прича “Гвоздена завеса” објавио је 1973. године.

Следе књиге прича: “Коњи светога Марка” (1976), “Руски хрт” (1979), “Нове београдске приче” (1981), “Душе се купају последњи пут” (1982), да би после “Хазарског речника”, у другом роману, “Предео сликан чајем” (1988) аутор понудио узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи.

Године 1991. објављује трећи роман, “Унутрашња страна ветра”, па “Последњу љубав у Цариграду” (приручник за гатање) 1994.

“Шешир од рибље коже” (љубавна прича) је објављен 1996, “Стаклени пуж” (приче са Интернета) 1998, “Кутија за писање” 1999. и романи “Звездани плашт” (астролошки водич за неупућене) 2000. и “Уникат” 2004. године.

Књига интерактивних драма, насловљена је “Заувек и дан више”, а комедија “Свадба у купатилу” се појавила као посебан наслов.

Остаће запамћен као најиновативнији српски писац 20. века који је увео у нашу литературу појам “нелинеарне интерактивне прозе”.

Принц Александар Карађорђевић и Саветодавна тела Круне објавили су саучешће поводом смрти Павића, иначе члана Крунског савета од 1991. године.

“Смрт академика Павића велики је губитак за нашу културу, књижевност и српско друштво, као и за све нас који смо га познавали и имали част и срећу да будемо његови савременици”, наводи се у саопштењу које је медијима упутила Служба за јавност Краљевског двора.

Премијер Србије Мирко Цветковић поручио је у саучешћу пишчевој породици и САНУ да је одлазак Павића велики губитак за Србију и српску књижевност.

“Уверен сам да ће и наредне генерације одрастати уз његова дела”, наводи се у телеграму саучешћа Цветковића, саопштено је из Владе.