Док смо били део Европе и света имали смо такав и третман, чак и за организацију трка Формуле 1, а сада и сама помисао да би се на београдским улицама, у својим болидима, могли појавити и такви асови, као што су Алонсо, Шумахер или Барикело делује као чиста научна фантастика. Уместо Формулом 1 Београд се ових дана бавио организацијом геј параде, па је ваљда због тога потпуно незапажено прошао јубилеј – 70 година од прве трке за титулу европског првака у Формули 1, одржане 3. септембра, далеке 1939. године око Калемегдана.
У тој сада већ легендарној трци су учествовали бројни домаћи и страни аутомобилски асови, међу којима и „летећи Италијан“ Тацио Нуволари, „вечити други“ Манфред фон Браухич, „освајач женских срца“ Херман Милер, као и Херман Ланг, који је тога дана бранио титулу првака Европе и света. Једном речју сама светска тркачка елита. Отприлике као када би у нашу земљу данас на трке дошли Батон, Барикело, Хамилтон, Раиконен и други познати возачи Формуле 1. Југославија је имала тада и свог представника – Бошка Миленковића.
Нема сумње да је то био прворазредни догађај, јер се на дан трке, према свим проценама окупило око 100.000 људи. Како је нападом Немачке на Пољску, 1. септембра, почео Други светски рат, трке нису пратили многи инострани извештачи, јер су побегли својим кућама у страху да их рат не зароби у Југославији или негде успут.
Читава тркачка стаза била је практично херметички затворена присуством великог броја војске и жандармерије. Публика је морала да се придржава правила и упутстава
управника града, у супротном следиле су оштре казне. Због великог интересовања организатори су морали да дограде још једну трибину за око 2.000 места. До самих трибина се долазило преко седам улаза. Цене нумерисаних столица кретале су се од 50 до 80 динара, програми су коштали три динара, а поводом ове велике приредбе и у част рођендана „његовог Величанства Краља“, пуштене су у продају и специјалне поштанске марке.
Код улаза у Калемегдан, са десне стране, тачно испред тада чувеног хотела и ресторана „Српски краљ“ био је старт трке, а са леве стране налазила су се паркиралишта за мотоциклисте.
Ипак, оно због чега је хиљадама гледалаца застајао дах била је трка аутомобила Формуле 1. Посебно узбуђење донело је одустајање од даље трке Хермана Ланга, тадашњег европског и светског шампиона, коме је камен који је одскочио од Браухичовог болида разбио наочаре и стакло му се сасуло у очи. И сам финиш трке имао је драматику. Наиме, на делу стазе код француске амбасаде, фон Браухич се потпуно окренуо и ту га је претекао Тацио Нуволари поставши тако победник ове трке.
Наш представник Бошко Миленковић са својим застарелим „бугатијем“ заостао је читавих 12 кругова иза победника ни једног тренутка не показујући знакове малодушности. Хроничари су забележили да од тог доба у Београду почињу да се појављују и возе брзи аутомобили. Као узор, послужио им је податак да је победник Нуволари, постигао брзину од преко 200 километара на час возећи поред Небојшине куле.
Када помислимо да је Београд и после званичног почетка Другог светског рата успео да окупи највећу аутомобилску елиту, имао стазу која је задовољавала све тадашње критеријуме Формуле 1, онда се морамо упитати шта се то са нама догодило у протеклих 70 година. За нас време не само да је стало, већ се, на жалост вратило уназад! Колико, схватићемо тек када се поново буде организовала једна оваква трка у Србији.
ПРВО СЕ ПОКАЖИ, ПА РАТУЈ
У једном од најеминентнијих тадашњих београдских места, хотелу „Мажестик“, била је смештена комплетна екипа фабрике „Мерцедес“. Чим је објављено да је избио рат, Манфред фон Браухич самовољно је напустио хотел и отишао на аеродром. Када је за то сазнао шеф екипе Алфред Нојбауер, одјурио је за њим, зауставио авион и из њега извукао Браухича рекавши му: „Слушај дечко, имаћеш ти времена да се бориш за домовину, али прво покажи шта знаш овде у Београду“. Касније је Нојбауер написао и књигу сећања на аутотрку из Београда 1939. године.
Чланак преузет са : http://www.novosti.rs