Улична галерија на Лекином брду

На месту где тролејбус број 22 „савија” на Лекином брду, тачно преко пута почетне станице, поглед вам се може случајно срести са дрским очима Роберта де Нира.

Перфектан портрет великог глумца из млађих дана урађен је као графит и потписан именом Дерокс. Сличних ауторских дела пун је овај београдски кварт. На истрошеним тарабама и похабаним фасадама нижу се Мики Рурки, Боб Марли, Џим Морисон, Марадона, Дража (…) и многа друга, већини непозната, али изражајна лица.

Многи од њих испод површине крију и по неколико префарбаних претходника. Уличној поставци се диве комшије, случајни пролазници, а понекад је посећују и екскурзије ђака који се уче уметничком занату. Ова галерија је, наиме, јединствена у свету.

Једно тело

Иза овог необичног подухвата стоји један апсолвент Факултета примењених уметности са одсека зидно сликарство, његов најближи друг из детињства, такорећи алтер его, један задужен да „чува леђа“, један инспиратор и наручилац ликова, гомила искрених подржавалаца и сви становници Пашиног и Лекиног брда, некадашњи и садашњи. Сви они су “једно тело”, и свако на свој начин доприноси креацији.

За настанак овог обимног графити опуса првенствено је заслужан дух краја, објашњава директни “извршитељ”, двадесетчетворогодишњи Дерокс, који баш из разлога колективности инсистира на псеудониму.

“Овде су некада биле Пашића парцеле и насељавали су их ’опасни’ ликови. Они су део куће рентирали студентима из унутрашњости и по цео дан “блејали” на улици. Правили су једни другима зврчке, никако злобне, већ добронамерне”, прича Дерокс. Обичај уличног дружења се гаји од тих дана с почетка XX века и преноси се на млађе генерације.

Посао Дерокса одувек је био да црта. Као син сликара, прве озбиљне радове је направио са седам година. Данас му, са свим знањем које је у међувремену стекао, није јасно како је тада знао за “златни пресек”, када треба да слику заврши и како да постигне одређене ефекте. Неко би рекао – дар Божји, а неко – природни таленат.

Пубертет је тражио друштвено позиционирање, па је њему – у овом ипак незгодном крају – несклоном тучи, к’о кец на једанаест дошла управо надареност. Почео је да ради графите, у почетку само натписе, по узору на родоначелнике овог правца у Београду, Јенса са Новог Београда и Ђуса са Брда. На Западу су такве акције биле забрањене, а графитаре је јурила полиција, што је и домаћим актерима давало статус мангупа.

“Тада је спреј имао мирис адреналина, прилазили смо зиду са три боце и одмах све потрошили. На крају дана болео ме је прст од укочености”, смеје се Дерокс.

Отишли у неповрат

У српској престоници се крајем деведесетих формирала графити сцена, сада звана “београдски олд-сцхоол”, под снажним утицајем Америке, али ипак аутентична. Пуна духа Београда тог времена. И, бар што се Дерокса тиче, прожета реперском филозофијом.

Ноћи су проводили прскајући спрејом по зидовима, безброј пута прекреченим и поново ижврљаним. Украшавали су пекаре, фризераје, гараже и само се једном сукобили са особом нерасположеном за уметничке интервенције. Многа од графити ремек-дела су срушена под најездом новоградње.

Страст га је (привремено) прошла после неког времена, али му у живот уђоше портрети, и то преко лица свеца, Серафима Саровског. Насликао је прву икону, сматра, један од најбољих његових радова. После је “кокетирао” са медијалом и Дадом Ђурићем, стварајући чудна, искривљена бића.

Графите и портрете је “умрежио” на крајње необичан начин. Другови погинулог основца Марка су му наручили његов лик на школском зиду. “Добио сам Маркову фотографију и био пред две врсте искушења, занатског и емоционалног: да ли ћу моћи да изведем да личи на тог трагично настрадалог дечака”, сећа се Дерокс. Победила је намера да успе, ма колико времена га стајало, али чим је постигао обрисе лица, стигле су прве “позитивне критике”. Маркови другови су почели да плачу.

Врисак и аплауз

Сличних портрета-умрлица, споменица драгим пријатељима, Дерокс је досад направио тридесетак, док је већи део графити продукције посветио општепознатим легендама.

Критеријум при избору “модела” искључиво су били душевност и сличност са српским и идеалима Лекиног брда. Де Ниро са окретнице је, тако, “наша фаца”, “класични блејач” и симпатизер ових крајева, Брус Ли је симбол праведне борбе и он се пружа по целом зиду теретане у крају. За израду његовог типичног карате захвата биле су потребне и скеле. И доста пива, више него обично.

“Кад сам га завршио, ортак који га је ’наручио’ је био љут што Брус Ли није намрштен, већ изгледа као трпељиви студент. Али, мени тај његов потез руком изгледа као израз мудрости”, смеје се млади уметник.

Иако су сви испрва скептични да ће Дерокс постићи сличност са маленом фотографијом, кад виде да је “пљунути”, сви се одушеве. Вриште и аплаудирају. “Мени то иде лако, а испадне крајње ефектно”, објашњава ноншалантно. Прво одреди пропорције, па улази у карактер и сматра да са истицањем битних детаља никад не може да се претера.

Обичном човеку изгледа као да има компјутер у глави, који одређени призор увеличава и моделује га спрејом.

Дероксова умешност је постала толико позната, да његов радни дан траје и по 20 сати. Многа школска дворишта и играонице “штите” његови графити, као савремене иконе (“ишприцао” је и неколико трамваја, што се сматра врхунском субверзијом, али му није одговарао ритам остатка групе у коме је било премало луде акције). Ради и мурале за које каже да пружају велику слободу. Фрескописао је у неколико цркава, направио многе инсталације, али без дилеме каже да је “четкица” његова највећа љубав. “А графити, графити су комплекс”, озбиљно каже, јер у основи имају тежњу “да испаднеш баја”. Сазревањем, ту потребу превазилази…

Дерокс нам је послао и галерију графита (само за наш сајт)

12►

Аутор: Драгана Николетић
Текст преузеt из магазина Економист