Пашино брдо

Пашино брдо5.051

Београд је освојен пошто је тадашњи београдски везир Сулејман-паша, под притиском устаничке војске, споразумно предао београдску тврђаву. Споразум је подразумевао да паша слободно напусти град, прође кроз устаничку територију и отпутује за Цариград. Он је са 180 људи из пратње кренуо на пут. Прешавши Мокролушки поток пошли су уз брдо које се издиже изнад њега. Поворка се зауставила код Шареног извора, да се одмори. На том месту је дошло до изненадног сукоба са српским устаницима, које је предводио Вуле Илић Коларац. После краће борбе код Шареног извора, остала су беживотна тела Турака, међу којима и Сулејман-пашино.

У свести народа се Шарени извор стално везивао за Сулејман-пашу и његову смрт, па је тако почео да се назива и Пашин извор, а касније и Пашина чесма. Име се пренело на цело брдо, па је и оно прозвано Пашино брдо. Насеље Пашино брдо настало је на сасвим другом крају брда од оног где је Пашина чесма и где се одиграо поменути догађај. Пашина чесма постоји и данас, у Улици Живка Давидовића, али је запуштена.

Пашино брдо је све до 1921. године било ненасељено подручје прекривено пољопривредним имањима. Те године су ова имања откупили Заложна, Грађевинска и Прашка банка. Оне су финансирале парцелисање и уређивање земљишта и просецање улица. Плацеве су продавали на трогодишњу отплату по повољним ценама.

То је и привукло сиромашније и средње имућне грађане да се настане на овом подручју, а то су били чиновници, трговци, занатлије и радници. Ово насеље стварано је са више плана, па су улице правилније просецане и куће зидане на плански издељеним парцелама што је учинило да никне скромно и лепо предграђе.

Пашино брдо се својом западном страном спуштало на Душановац и Устаничку, а источном падином на долину Чубурског потока изнад кога се уздизало брдо Врачар.

На захтев Друштва за унапређивање и улепшавање, Пашино брдо је добило и званични статус предграђа под називом Предграђе војводе Степе. Радови на комуналном уређивању насеља трајали су током целог међуратног периода. Регулисане су и калдрмисане улице и уводила се канализација. За најмлађе је отворено обданиште, али није било основне школе.

Овај крај је, иначе, познат и као Лекино брдо; кажу да је име добио по Александру Леки Ранковићу, али је међу старим Београђанима ипак остало оно прво, право – Пашино.

Извор: Глас Јавности.