Имамо част да Вам представимо једну интересантну рубрику „Упознајте комшију“. Циљ нам је да приближимо комшијама људе вредне пажње који живе или су живели на Лекином брду. Не верујем да смо могли боље да почнемо, него што то чинимо, представљањем једног од наших најпознатијих пијаниста, професора, господина Дејана Синадиновића.
Дејан Синадиновић спада у групу најзначајнијих српских пијаниста. Студирао је на Факултету музичке уметности у Београду и Конзерваторијуму “П. И. Чајковски” у Москви. Добитник је неколико важних признања у земљи и иностранству. Наступао је у познатим дворанама као што су Велика сала конзерваторијума “П. И. Чајковски” у Москви, “Сезар Франк” у Паризу, “Глазунов” у Ст. Петерсбургу, “Дворжак” у прашком “Рудолфинуму”, као и у студију “Ернест-Ансермет” Швајцарског радија у Женеви. На Факултету музичке уметности ради као редовни професор. Председник је Европске асоцијације клавирских педагога и члан “Савета за ново мишљење” које је у Србији 2005 године основао Едвард де Боно. Одржао је низ запажених предавања и мајсторских радионица на конзерваторијуму “Римски Корсаков” у Петрограду, у Хеиделбергу и многим другим градовима у Европи и Србији.
Лекино брдо: Како бисте објаснили петогодишнајку чиме се бавите?
У нашој земљи би петогодишњак би сасвим извесно, лакше разумео професију концертног пијанисте него већина просечних Срба који уметничку музику нужно слуша искључиво о данима жалости. Једном је поштар, вероватно понукан оном “ко пева, зло не мисли”, закључио да сам сигурно изванредно срећан човек, чим свирам клавир по цео дан! Да бих спречио неспоразуме (нисам пијаница већ пијаниста), пре извесног времена сам одлучио да се искључиво представљам као професор Универзитета. Тако су неки, док сам радио као продекан Факултета музичке уметности, веровали да сам некакав лекар па су ме са додатним уважавањем поздрављали (ко зна, можда ће им баш тај продекан некада, злу не требало, затребати!)
А шта бисте одговорили комшији на исто питање?
Моје драге комшије знају да се бавим у данашње време ретком професијом која не може донети несрећу већ само уживање и духовно уздизање које је, по мени преко потребно нашем народу.
Које школе и да ли сте (основну – средњу) завршили на Лекином брду?
Због распореда часова у музичкој школи, похађао сам основну школу “Светозар Марковић” на Неимару. Студирао сам у Београду и Москви – на чувеном конзерваторијуму “Чајковски”. Моје ћерке иду у школу “Доситеј Обрадовић” која се раније звала “Максим Горки”.
У којој улици живите или у ком крају Лекиног брда? Чланови Ваше породице су…
Још је мој деда почетком прошлог века сазидао прелепу породичну кућу на плацу у Дебарској улици. Кућу смо временом надограђивали и у њу сви улагали. Имамо дивно двориште које је својеврсна фортификација у односу на нашу, понекад суморну свакодневицу. У дворишту често организујемо породичне ручкове, распаљује се роштиљ, а деци преко лета пунимо базен.Нико из моје фамилије није уметник. Деда и отац су грађевинари-неимари а мајка економиста. Који пут се запитам: да ли је могућно да сам упио сав таленат за уметност из свог генолошког корена?
Зашто је Лекино брдо лепо место за живот?
Лекино брдо је крај у којем су људи умели да живе тихим и паметним животима. У нашем крају се човек није одродио од самог себе – задржао је смисао за лепо у архитектури, животним навикама као и баштованству. Кућице у нашем крају поседују необичну лепоту и функционалност потребну правом градском домаћину, оне су грађене да задовоље потребу за унутрашњим миром и животном хармонијом. Комшијски односи су за нас стога, веома важни. Лекино брдо видим као рај у центру града!
Лекино брдо је лепо место за живот јер се у кући у којој живим могу грејати на дрва која ложим у прелепој белој каљевој пећи која на својој богатој круни има главе анђела који дувају на све четири стране света. Не бих могао да се одрекнем те дивне топлоте и мириса дрвета уз свеже скувану кафу изјутра. То је за мене неопходан предуслов за добар почетак дана!
Због честих путовања сам имао прилике да видим неке од најлепших градова на свету. Без обзира на све, Лекино брдо је за мене најудобније место за живот, у правом смислу те речи. Носталгију сам наследио од оца који никада није могао да замисли да се на дуже време одвоји од краја у којем је одрастао. У тој врсти сентименталности проналазим необично снажну покретачку енергију.
Пре извесног времена сам купио веома интересантну студију Дубравке Стојановић о Београду с почетка прошлог века. У књизи “Калдрма и асфалт” дата је анализа неких, сада већ традиционалних комуналних, политичких и социјалних обичаја у Београду. Из ове књиге се види да се Београд кроз историју, у многим случајима дуготрајно али неуспешно упињао да досегне одлике развијених центара. Сваки корак унапред био је праћен беспоштедном и пречесто бесмисленом расправом завађених политичких странака. Становници Лекиног брда нису трошили енергију на јалове свађе већ су унапређивали оно што се могло унапредити – односе међу људима и уређење, често бајковитих места за живот.
Да ли сте читали „Кад су цветале тикве“?
Неколико десетина пута. Ово дело сматрам обавезном литературом!
Шта је нестало / шта фали насељу?
У одређеним деловима Лекиног брда убрзано нестају стари призори, куће и кућерци, прелепе ограде, капије и капиџици. Замењују их мање или више беспрекорни коцкасти хабитати са маленим становима који као да се противе животној поетици становника Лекиног брда. Долазе нам нове комшије које често не желе да усвоје обичаје краја у који су се населили већ инсистирају да их њихове нове комшије прихвате са свим квалитетима и манама које их красе. Недостаје нам архива фотоградија Лекиног брда која би нам помогла да замислимо како је наш крај изгледао у прошлости. Свест о томе како је изгледало Лекино брдо, може нам помоћи у планирању његове урбанистичке будућности. Било би лепо да наш крај макар у једном свом делу задржи дух прошлих времена.
Како сте сазнали за портал Лекинобрдо.цом?
Видео сам рекламу за ваш (и наш) фантастичан портал на Фацебоок-у.
http://www.sinadin.com/calendar
Пишете блог? Интернет је ___. (допуните Вашим ставом, мишљу,…)
Блог пишем већ доста дуго; то је пре бележница мисли којој могу приступити са било ког места у свету него Блог препун занимљивих садржаја за широк круг читалаца. Не умем да замислим живот без Интернета. Он је постао саставни део мог живота.
Коју музику, поред класичне, волите? Препоручите нам једног модерног композитора за кога нисмо чули.
Због професионалне деформације не слушам често уметничку музику. Волим да слушам стару музику из епохе ренесансе и барока као и авангардну музику савременика. Дела класичне и романтичне литературе искључиво свирам. Слушам Цолдплаy, Кеане, Тхе Цоуртеенерс, Тхе Гуттер Тwинс, Блоод Ред Схоес, Спаркс, Тхе Блацк Гхостс, Цазалс, Еллиот Минор, Тхе А.К.А.С (Аре Еверywхере). Такође волим аутентични румунски фолклор који свирају Фулгерица & Тхе Махала Гипсиес и Тараф де Хаидукс. Препоручујем за слушање музику Софије Губајдулине и нашег Зорана Ерића.
Где сте наступали последња три пута?
Од последња три солистичка концерта, два су имала хуманитарни карактер. Последњи пут сам свирао у Женеви, а у Београду и Аугсбургу сам приредио хуманитарне концерте за незбринуту децу Београда на којима је скупљено 7000 еура.
Где сте најбоље дочекани?
Најтоплије ме прима публика у Хајделбергу у Немачкој. Тамо постоји група ентузијаста који редовно прате све моје наступе у овом граду.
Ваш највећи професионални успех је…
За највећи професионални успех сматрам то што као уметник никада никога нисам морао да питам или молим за услугу. Врата су ми се у животу сама отварала и то сматрам великом привилегијом.
Порука комшијама:
Лекино брдо чувајмо као засебну јединицу у оквиру државе у којој живимо. Имамо разлога да се поносимо нашим крајем. Обавезни само да га очувамо колико смо у могућности. Помозимо новодосељеним комшијама да разумеју добре обичаје Лекиног брда!
Захваљујемо се господину Синадиновићу на извдвојеном времену и на дивним одговорима. Читаоце упућујемо на Дејанову личну презентацију Дејан Синадиновић, са које смо и ми преузели биографију.
На крају послушајмо заједно Мориса Равела, Алборада дел Грациосо.