Насеље Душановац настало је почетком 20. века на периферији Београда. Поникло је на обалама мокролушког потока ( данас улица Стефана Првовенчаног, Аутопут) и у крају око данашње Устаничке улице. Пре насељавања, на овом подручју су се простирала пољопривредна имања.
Први становник овог краја био је политичар Душан Спасић који је ту имао плац на коме је сазидао летњиковац где је намеравао да проводи одмор и слободно време. Међутим, убрзо су око његовог имања почеле да ничу и друге куће на парцелама које су сељаци продавали дошљацима, по прилично повољним ценама. За неколико година је створено језгро насеља. Око 1911. године на Душановцу је било око 40 породица. Овде су углавном становали ковачи, фијакеристи, механџије, кројачи, трговци али је било и кравара и млекаџија.
Душан Спасић се од почетка ангажовао око уређења и организовања насеља, па је био проглашен за првог председника Друштва за унапређивање и улепшавање насеља 1907. године. Зато су житељи овај крај почели да називају Душановац.
На Душановцу су зидане ниске, породичне куће са окућницом, а између њих су настајале улице. У првој деценији свог постојања насеље је било неуређено и оптерећено бројним комуналним и друштвеним проблемима. Тек после Првог светског рата, започет је конкретнији рад на уређењу насеља. Поред проблема са водоводом и канализацијом, Душановчани су дуго чекали да њихова деца добију школску зграду а тек 1927. подигнута је нова.
На Душановцу је превладавала ситна занатска привреда која је била довољна да покрије само локално тржиште. У извесној мери била је заступљена и пољопривреда, а било је и воћњака, винограда и кукуруза. Било је заступљено и млекарство због потребе градског и приградског становништва. На Душановцу се налазио и познати Ковачићев млекарник.
Током двадесетих и тридесетих година 20. века богатији предузетници стварали су и веће привредне куће у овом крају. Постојала је циглана, која је касније претворена у јавно купатило, па једна фабрика бургија, дрвара и ауто-механичарска радионица. Душановац се тако уклапао у општу слику београдских предграђа, која су у привредном погледу била прилично заостала.
Друштвени живот се углавном одвијао по локалним кафанама, али и кроз вечерње седељке на дрвеним клупама у лепим баштама. Биоскоп “Боби” који је отворен у Улици војводе Глигора ( данашња Устаничка) преко пута данашње кафане “Вис” , обогатио је друштвени живот овог насеља.
Душановац је ушао и у литературу. Култни роман Драгослава Михаиловића “Кад су цветале тикве”, у којем главни јунак Љуба Врапче доживљава и лепо и ружно на Душановцу, обавезно је штиво сваког ко жели да упозна Београд.
Овај чланак је преузет из Гласа Јавности. Са нама га је поделила војвоткиња на форуму .
Књигу “Кад су цветале тикве” можете наћи у електроснком облику.
Bravo za sajt!